Sameravanje čoveka Kada se književnik prihvati literarne obrade istorijskog događaja, možemo da pretpostavimo da je po sredi njegova odluka da dublje promisli pojavu. Kada je to postupak koji se u jednom opusu ponavlja, kao svojevrsni topos, možemo govoriti o poetičkim opredeljenjima. I Erih Koš (1913 – 2010) u istoriji i onome što tek treba da postane istorija, to je već uočeno, našao je inspiraciju za svoj književni rad. Prošlost, oblikovana u istorijsku istinu, s jedne strane može se razumeti kao nepromenjljiva, jer činjenica da se nešto dogodilo (ili nije) naprosto je činjenica. Pa ipak, njihovo tumačenje koje i tvori istorijski narativ, podložno je promenama. To, kako ćemo razumeti pojedinu istorijsku činjenicu, jeste pitanje generacijske (i pojedinačne) odgovornosti tumača. Prihvatajući se da u romanesknoj formi obradi strašne događaje koje je istorija upamtila pod nekoliko naziva (novosadska racija i hladni dani su najpoznatiji), Erih Koš je preuzeo veliku odgovornost. U vreme koje još uvek snažno ideološki upliviše na oblikovanje uvida u prošlost, tumačenej prošlosti književnim sredstvima, već samom činjenicom postojanja, može predstavljati iskorak iz doktrinarne konvencije. Drugim rečima, kada književnik, a Koš to u romanu Novosadski pokolj čini, dakle kada on posegne za pojedinim akterima istorijskog događaja koji je izabrao za svoju temu, tada, tim postupkom, dovodi u pitanje, nužnošću istorijskog metoda, pojednostavljenu, sliku. Takav postupak, dalje, svedoči odluku da se odabrani istorijski događaj razume u njegovoj suštini. U slučaju romama Novosadski pokolj, ta odluka je utoliko dramatičnija, jer je književna transpozicija u narativni fokus postavila komandante odnosno izvršioci zločina u Novom Sadu, iz januara 1942. godine. Ovim je Erih Koš obavezao sebe, ali i čitaoca da horizont očekivanja samerava ne (samo) prema impulsima empatije, nego da učini napor i uroni u anatomiju zločina. Instrumenti kojima se Koš služi, na prvi pogled mogu se identifikovati kao realistički. On se dosledno bavi motivacijom postupaka svojih likova, daje njihove fizičke i psihološke portrete, sugestivni opisi prirode usaglašeni su sa događajima u ljudima i oko njih. Međutim, pedeset godina nakon prvog izdanja ovog romana, možemo da postavimo pitanje da li bi bilo moguće nekim drugim instrumentima književne stilizacije govoriti o tako dramatičnim događajima, a ne skliznuti u banalnost. Sa etičke tačke gledišta, pristup temi sa pozicije distanciranog pripovedača možda najbolje može da stvori tekstualne okolnosti u kojima se promišlja zločin kao fenomen. Iz tog razloga, pitanje glavnog junaka nije središnje pitanje za pisca. U romanu Novosadski pokolj postoje likovi koji su jedni drugima nadređni ili podređeni po kriterijumu vojne ili hijerarhije civilne vlasti, ali Koš zapravo portretiše svaki pojedini tip, oblikujući kompoziciju koja svojom celinom ukazuje na svu složenost ljudske patologije koja se ispoljava u okolnostima rata. Upravo je tema reda i hijerarhije jedna od ključnih tema ovog romana. Groteskno oponašanje poretka, oličeno u liku divizijskog generala Ferenca Feketehalmi Cajdnera, koji, iako glavnokomandujući, tokom trajanja racije praktično ne izlazi iz stana u koji je smešten po dolasku u Novi Sad iz Budimpešte. Tu on piše pisma svojoj supruzi i povremeno odgovara na telefonske pozive. Nalog, da „kad počne, onda treba raditi brzo i čisto. Bez svinjarija po mogućnosti. To loše deluje na vojsku, a i neprijatno je gledati”, koji daje Laslu Deaku, prvi je segment mozaika koji čini sliku Novosadskog pokolja. Posredstvom Feketehalmijevog lika, uspostavlja se binom centar – periferija (Budimpešta – Novi Sad), pri čemu je periferija stereotipno primitivna i vredna prezira. General mora da komanduje čišćenjem Novog Sada, ali će to vreme provoditi čitajući „jevtin i zanimljiv roman”, u vili koju su rekvirirali trgovcu Dajču, Jevrejinu. Obilazak grada, po čijem tlu su ležali leševi ubijenih, samo će pojačati utisak potpune ravnodušnosti ovog čoveka prema onima koji su označeni kao meta. Naopakom votanističkom filozofijom on zna da onaj ko bude palio više – paliće duže. Njegove misli tiču se njegovog položaja u vojsci, njegovih finansijskih prilika, a ta tela sredstvo su kojim rešava sopstvena egzstencijalna pitanja. Svaki sledeći niži stepen u hjerarhiji, približiće pojedinog aktera za stepen bliže telu žrtve. Graši i Zombori će pripremiti svakovrsnu logistiku administriranja zločina, koja obuhvata i sadržaj smrtovnica, u cilju preuzimanja imovine žrtava, čime Koš uvodi motiv pljačke, koji će razvijati do kraja romana, a Deak razmatra tehničko pitanje groblja – kako sahranjivati tela u smrznutu zemlju. Konačno, članovima Legitimacionog odbora namenjena je funkcija neposrednog kontakta sa žrtvama. Aktuelizujući civilni status odbornika, Koš kroz reči jednog od njih započinje složenu opservaciju odnosa zločina i odgovornosti. Tibor Feher, upravnik „Apolo” bioskopa, u unutrašnjem monologu kaže: „Što nas u to mešate? Kad bude došlo vreme da se za to odgovara, vi ćete biti ko zna gde, a mi, koji imamo porodice i nemamo kuda da bežimo, mi ćemo posle sve da plaćamo.” Ono što će se u stvarnosti dogoditi po završetku rata, ono što je istorija ostavila ne samo Košovoj nego i potonjim generacijama, jeste upravo pitanje odgovornosti i uspostavljanja pravde. Druga grupa kojoj je namenjena uloga neposrednog izvršioca zločina jesu vojnici i žandari. Status instrumentalizovane instance sile, koji im je po prirodi vojne strukture imanentna, običnim vojnicima i žandarima dodelio je strašnu ulogu ubica. Kao kontrast hladnoj administrativnoj distanciranosti od tela žrtava, smeštenoj u ambijente kancelarija i konferencijskih sala, vojsku i žandarmeriju u romanu nalazimo ili na ledenim ulicama grada ili u pregrejanim sobama privremenih smeštaja. To prenaglašavanje zaoštrava dramatiku događaja koji se na fonu ovog kontrasta odigravaju, i po jednoj paradoksalnoj dijalektici približava tela zločinaca telima žrtava. Alegorijsko otelotvorenje ovog aspekta romana dato je kroz lik mesara Roberta. I profesijom i postupcima koji su mu u romanu dodeljeni, on je oličenje te druge strane slike užasa, koji izaziva zlo u čoveku, koji je i sam telo. I vojnici i žandarmi, kao i njihovi nadređeni, u Košovom romanu studiozno su psihološki portretisani. Kao i svakog čoveka, i njih brinu prilike u kući koju su zbog rata ostavili, mori ih glad i studen, lakomi su na novac i zov tela. Različiti su. Ipak, bez odgovora ostaje pitanje, kako je to sve bilo moguće. Kako je bilo moguće ići od kuće do kuće i ubijati ljude. Kao što bez pravog i suštinskog odgovora ostaje svako takvo pitanje. Zanimljiva je koincidencija da je godine 1961. kada je izašlo prvo izdanje Novosadskog pokolja u Jerusalimu suđeno Adolfu Ajhmanu. Ono što je Hanu Arent u vezi sa Ajhmanom zanimalo, a to je kakva je vrsta čovekao bio i šta je odgovor na pitanje statusa savesti toga čoveka, moglo je da bude podsticaj i Erihu Košu da napiše svoj roman. Okolnosti i akteri ne mogu biti izjednačeni, jer bismo se tada ogrešili o istorijsku istinu. Ni režimi u Nemačkoj i Mađarskoj u vreme racije nisu bili isti. Pa ipak, da parafraziramo Dejna Vilu iz njegove studije Savest, banalnost zla i ideja reprezentativnog počinioca, zlo u Novom Sadu nije se moglo dogoditi bez regrutovanja množine normalnih osoba. Jer, osim mesara Roberta koji pokazuje patološki sadizam, brojni likovi ovog romana ni po čemu drugom se ne razlikuju od neke druge normalne osobe, osim po izvršenom masovnom zločinu. Dakle, pitamo se u Košovo ime, šta se dogodilo sa savešću ljudi koji su zločin planirali i izvršili? Kako je bilo moguće ne misliti na vreme koje ima kategorije juče, danas i sutra, ukinuti kategoriju ja – drugi i konačno zaboraviti na kauzalitet. Mislimo da i Koš svojim romanom postavlja ova pitanja. Kada Feketehalmi, na početku romana, vozom dolazi u Novi Sad, njegovu će pažnju, na kratko doduše, zadržati zvonici crkava u ravnici. Oni su, jasno je, znak etičke paradigme kojom natkriljuju taj prostor. Zamagljeni pejzaž koji se odražava u Feketehalmijevom oku zamorenom dosadom, suptilni su nagoveštaj pada te paradigme. Poigravanje sa režiranim napadom pobunjenika, koje zabavlja Litomerickog, takođe ukazuje na paralelne svetove u koje su smešteni zločinci i žrtve. Prekidi u svesti vojnika i žandara, izazvani nekontrolisanim alkoholisanjem u vreme racije takođe sugerišu narativnu tendenciju da se ti svetovi razgraniče. Jedino su kroz lik veterinara Palfi Šandora i njegovo prijateljstvo sa Joškom Grosom uspostavljene veze razdeljenih svetova. Palfi rat shvata kao metafizičku pojavu, kao prirodnu nepogodu kojoj se nije moguće suprotstaviti, nego je treba istrpeti, jer „kad naiđe poplava, onda voda svašta iznese na površinu”. Njegov pokušaj da sačuva čoveka u sebi, brinući o drugom čoveku, ostao je uzaludan. Grosovi nisu mogli da vide ono što je mogao Palfi Šandor, taj drugi, razgrađeni svet zločinaca. Tek suočene sa smrću, žrtve su preuzele na sebe ono osećanje koje više nije postojalo kod zločinaca: „A svet je išao ćuteći, nekako mirno i dostojanstveno, nogu pred nogu, gledajući preda se da nekog ne bi nagazio, kao na tuđoj pratnji, i ni glas se otud nije čuo između njih. Niko ni da vikne u pomoć, ni da se javi onima koji ostaju. Ni jedan pogled se nije podigao i ni jedno lice se nije videlo ozgo, da bar začas blesne, baš kao da su se svi stideli onog što se dešavalo.” U vreme kada Koš piše roman Novosadski pokolj, glavni akteri zločina izvršenog u Novom Sadu 1942. godine, već su osuđeni i kažnjeni. To što on romanom aktuelizuje ovaj istorijski događaj, uz ostalo je i odluka da se pamćenje saobrazi čoveku kao pojedincu. Imena žrtava koje navodi, kao što to čini i sa zločincima, znak su da je istorijsko pamćenje nedostatno za ljudsku meru poimanja. Zapisujući imena, sačuvao ih je od zaborava, i konotirao starozavetni princip da imenovati znači stvoriti. Sličan postupak ponoviće i David Albahari u romanu Gec i Majer (1998). Kraj ovog, i po jezičkom svojstvima izuzetnog romana, oblikovan u simboličku sliku prelaska preko reke, dva čoveka ogrnuta jednim gunjem, nadilazi ideološku notu podele na naše i njihove. Reči seljaka „opet ćemo se mi vratiti”, nagoveštavaju vaspostavljanje narušenog prostorno-vremenskog poretka kojem je mera – čovek. Gordana Todorić